Žanr: Komedija | Horor | Triler
Režija: Mark Mylod
Glumci: Ralph Feinnes, Anya Taylor-Joy, Nicholas Hoult...
Priča:
Mladi par putuje na udaljeno ostrvo da bi večerao u ekskluzivnom restoranu, gde je kuvar pripremio raskošan meni sa nekoliko šokantnih iznenađenja.
Moj osvrt:
The Menu nije priča o večeri, o hrani i kritici iste. Ovaj film je ogledalo sveta u kom živimo, sveta u kom bogatstvo i privilgija postaju samodovoljni spektakl. Hrana ovde nije hrana, ona je status, ideologija pa i oružje.
Od samog početka je jasno da ovo nije večera. Ovo je obred. Gosti nisu tu da bi jeli već da bi bili deo predstave. Njihovo prisustvo je samo još jedan dokaz sopstvene moći, njihove sposobnosti da plate nešto što obični ljudi ne mogu da priušte i ne mogu okusiti. Restoran tako postaje oltar a glavni kuvar sveštenik. Ali ovo nije religija vere. Ovo je religija praznine.
Ono što film besprekorno radi je način na koji postepeno guli slojeve tih likova. Kada ih vidimo na početku, oni su moćni, sigurni u sebe, gordi. No šta se dešava kada se ritual otme kontroli, kada ono što bi trebalo biti kulinarska predstava pređe granicu? Tada njihove slabosti postaju očigledne toliko da bodu oči. Tada vidimo zapravo koliko su oni prazni i koliko je njihova moć krhka. I odjednom, bogati postaju samo još jedna masa preplašenih ljudi. Strah ih vraća na fabrička podešavanja.
Glavni kuvar (uvek fenomenalni Fajns) nije karikatura. On je hladan i proračunat. Negde sam video da je nazvan manijakom. Braćo i sestre, ovo nije manijak. On veruje da ima pravo da sudi. On nije samo kuvar. Ono što on radi bogati smatraju ritualom. Ne čini li to ovog čoveka gospodarom rituala, vođom kulta. Zato on ima pravo da sudi. Ali isto tako, on zna da nema izlaza iz večeri koju je pripremio. Ne deluje on zastrašujuće zato što mu je hir da izvede ovo što želi. Ne ne, nije on vođen hirom. On je jeziv jer je vođen idejom.
Lik Anje Tejlor-Džoj unosi balans. Ona je autsajder <3, jedina koja ne pripada tom svetu. Nije tu zbog statusa, nije tu zbog spektakla. Ona vidi celu igru i ne naseda na pravila. Ona je gledaoc iznutra. Ona je mi.
Jedan od najsnažnijih aspekata filma je taj odnos umetnosti i konzumenta iste. Hrana je ovde umetnost, ali umetnost koja je izgubila smisao. Zašto? Zato što se konzumira zbog statusa a ne zbog uživanja. E sada se stavite u kožu umetnika ili ovog kuvara ovde i zapitajte se šta se desi u njemu kada shvati da njegovo delo više nikoga ne dotiče na način na koji on želi? Šta on oseća kada je njegovo delo postala puka, statusna dekoracija za dosadne, isprazne i razmažene ljude?
Ako bih je smeo nazvati tako, rekao bih da je atmosfera filma hermetična. I restoran i ostrvo na kom se on nalazi su praktično zatvoren prostor, izolovan od sveta. Jasno je da odatle nema izlaza, nema bekstva. To nas i te kako vuče na horor. Znaš da si zarobljen i nije pitanje da li će se nešto loše desiti već kada će se desiti. I to stvara konstantnu nelagodu.
Film nosi i snažnu dozu satire. Pogledajte likove. Oni su totalno tipizirani i opasne karikature: kritičari, investitori, slavne face... Siguran sam da će vam ti likovi jako ići na nerve. Znate li zašto? Zato što ih viđamo u stvarnom svetu. Zato što su to isti oni kreteni koji danas oblikuju umetnost, kulturu pa i mnogo više od toga. Zašto? Zato što su oni ti koji plaćaju a ne oni koji razumeju.
Jedan od ključnih momenata na filmu je taj kada hrana prestaje da bude predmet uživanja i postaje instrument poniženja. Svako naredno jelo je sve manje hrana a sve više poruka, kazna, optužnica. I tako restoran postaje sudnica a kuvar sudija i dželat. Šta je sa publikom? E tu je lepota. Publika prvo misli da je ona ta koja kontroliše predstavu. Momenat kada shvataju da su žrtvena jagnjad je veliko otrežnjenje.
Sam kraj filma zaokružuje priču u savršenom tonu. Nije to preokret u klasičnom smislu već finale koje savršeno logično sledi iz svega viđenog. Za većinu nema spasa jer nisu tu da se promene i ne razumeju suštinu. Oni su žrtve onog što im se servira. Šta je sa autsajderom? Ona jedina vidi tu suštinu - iza prestave, iza statusa, iza luksuza, hrana je i dalje hrana, osnovna potreba a ne ideologija.
The Menu na odličan način pokazuje svet u kom živimo, svet u kom umetnost postaje luksuz, u kojem je hrana oružje, u kojem su ljudi figure na pozornici koja je napravljena da ih proguta. Nije to priča o kuvaru i njegovim gostima. Ovo je priča o tome šta se dešava kada umetnost izgubi dodir sa ljudima, kada postane samo ogledalo sujete i statusa. Tada umetnost nije više lepa. Ona je opasna.
Zanimljivosti:
Scenarista Vil Trejsi je došao na ideju za film kada je bio u Norveškoj u jednom restoranu na ostrvu i shvatio da je tamo zarobljen dok ne završi jelo. Ejmi Karero je izjavila kako je režiser dozvolio svakom da ima jednu improvizaciju. Cela ekipa koja tumači kuvare je bila obučena da pravi hranu kako i vidimo na filmu. Izgled hrane je dizajnirala Dominik Ken, jedna žena čiji restoran u americi ima tri Mišelin zvezde. Ona je bila impresionirana sa Hong Čau i ponudila joj je posao u jednom od restorana. Džon Leguizamo je zasnovao svoj lik na Stivenu Sigalu.
Naj scena:
Burger
Moja ocena: 8/10
Нема коментара:
Постави коментар